Уобичајени материјали за пластичне чаше за једнократну употребу укључују полипропилен (ПП), поликарбонат (ПЦ), полиетилен терефталат (ПЕТ), полистирен (ПС) и полимлечну киселину (ПЛА).

Према кодексима за рециклажу пластике, отпорност на топлоту значајно варира међу материјалима: ПП (шифра 5) може да издржи температуре до 120 степени, док је ПЕТ (шифра 1) отпоран на топлоту{3}}до 65 степени; ПС (шифра 6) је отпоран и на топлоту и на хладноћу, али није безбедан у микроталасној{6}}и. Чврстоћа на притисак такође варира у зависности од материјала; традиционалне пластичне чаше (као што су оне направљене од ПП, ПС или ПЕТ) имају чврстоћу на притисак у распону од 26 Н до 975 Н, док се ПЛА чаше крећу од 26 Н до 151 Н. У погледу топлотне изолације, папирне чаше за једнократну употребу углавном надмашују пластичне чаше за једнократну употребу; валовите и дупле-шупље папирне чаше нуде најбољу изолацију, са температуром површине која се разликује за више од 20 степени у поређењу са стандардним пластичним чашама обложеним ПЕ{15}}

Неке чаше за једнократну употребу које се продају као „разградиве“ не успевају да се потпуно разграде-показујући стопу распадања од 0%-у тестовима који симулирају услове индустријског компостирања, због укључивања не-неразградиве ПП пластике. Тестови показују да није откривена микропластична миграција у узорцима ПС, ПЕТ или ПЛА чаша након два сата потапања у кључалу воду. Неки неквалитетни производи представљају ризике у погледу превеликих нивоа штетних супстанци; на пример, прекомерни остаци 3-хлоро-1,2-пропандиола – који је Међународна агенција за истраживање рака (ИАРЦ) класификована као супстанца Групе 2Б „можда канцерогена за људе“ – откривени су у одређеним производима.

Пластичне чаше морају бити у складу са стандардима као што су *Национални стандард за безбедност хране за пластичне материјале и предмете који долазе у контакт са храном* (ГБ 4806.7) и *Пластичне чаше за пиће* (КБ/Т 4049); уобичајене области не-усклађености укључују интегритет заптивке и отпорност на удар.